Народне кухиње

Изумиру српска села на Косову и Метохији

Драги пријатељи,на трећем километру од Косовске Каменице, окружено благим брдима налази се село Гризиме. Добро је скривено шумом, па га је тешко приметити. Село је 1999.године бројало шестдесетак кућа, а сада је број смањен на свега дванаест. Пустош и мртвило, први утисак када уђете у Гризиме. Оронуле и напола срушене куће су свуда около. На самом уласку у село затичемо два девојчурка која из бунара ваде воду, али чим приметише да стајемо, оставише кофу и журно одоше у кућу. Убрзо, изађе мајка и на наше „Помаже Бог“ ожари јој се лице и једва дочека да отпочне разговор.Сломила је руку пре петнестак дана,а ли Богу хвала има ћерке које о покућству брину. Њих две су завршиле средњу школу, па незапослене у селу таворе дане. “Шта ћемо, немамо где – многи одоше, ми остадосмо” Живе од минималца, имају једну краву, нешто мало живине, један пластеник направљен од прућа и то је живот. Не постављамо питање како им је, сами видимо – живи се од данас до сутра. Крећемо даље. Следећи нас дочека Срба Ђокић. У трошној и оронулој кући, живи осам чланова. Његово троје деце Андријана(5), Аница( 2) и Милан (8месеци), супруга, мајка и два неожењена брата. Без воде, купатила, уз осхудни намештај, али ипак весели и пуни елана. Имају краву, држе неколико свиња, раде своју и туђу земљу и како каже Срба, много му жао деце – немају с ким да се поиграју, све куће око њих одавно празне. Затекосмо их како у кревету умилно спавају, док шпорет смедеревац греје велику и трошну собу. Живе од социјале и дечијег додатка, не жале се. Само да је мира и да их комшије не дирају. Пожали нам се Срба, да и превоз немају. Имали су до пре две – три године, сад се путује пешака. Најтеже је кад су деца болесна, лекар је удаљен 2,5 километра.Пусте куће се расуле кроз скривену долину и све некако изгледа чудно. На капијама катанци, а на прозорима заковане даске. Продужавамо даље. Пријатно смо се изненадили кад крочисмо у двориште Зорана Миљковића. Он и његова жена Мирјана изродише деветоро деце.Ћерка се удала пре две године, а у кући осморо малишана осташе на бранику свога прага. Први нас дочека Јовица(7), чува седам коза и унаоколо трчи. Колико у њему енергије има ! Сви убрзо изађоше пред нас. Бака Зорка прича, муж Града се разболео, пребацили га за Ниш, ал на њега, како каже и не мисли, мисли како ће деца да преживе и како ће лебом да их исхране.Марко (21) и Милош(20) са оцем отишли у Босце у надницу. Милан (14) превлачи дрва из шуме која им је тик изнад куће, а Дејан(8) , Александра (10) , Милена (11) истерали свиње на пашу, само мали Данијел (4) спречен грипом, остао у кући. Дуго смо разговаали у дворишту породичне куће. Јовица није мировао ни секунде, само поставља питања, не чекајући одговор. „Одакле сте? Где се то налази? А зашто сте дошли? Да ли имате лопту? “ Мусавог лица, крупних и светлих очију, само показује трезвеност малог човека, жељног да упозна свет. “ Само да су живи и здрави. Радимо и то много, мора да се ради. Имао три краве и седам коза, шест свиња и доста живине. Обрађујемо и нашу и туђу земљу која је у оквиру села, то се сме. Сад се Данијел разболео 2,5 км смо ишли до лекара. Жао ми што пешаче до школе, бринем, далек је пут. Немамо превоз. Остављамо и њих да се надају бољем“ – забринута мајка Мирјана. Спуштамо се опет у центар села. Окупило се то мало људи, чувши да имају посету. Жале се, кажу – Сви нас заборавише. Годинама нас нико осим свештеника не обилази и по неки путник намерник.Пусто, видите и сами, све је пусто, одоше људи,као да их никад у селу није било. Посао је највећи проблем. Знамо ми да не би нико отишао од обести, али нам све то тешко пада. Свако би волео да каже своју муку, али све се нешто снебивају. Стари и болесни, траже лекара, млади запошљење, а деца не траже ништа. Ми би да кренемо назад, а они нас упорно задржавају, да останемо још мало, да попричамо о обичним људским проблемима. Полако пада и ноћ. Напуштамо село Гризиме, коме сам назив потпуно одговара, јер га је одавно нагризао зуб времена и пропадања. Поздрављамо се са домаћинима уз обећање да ћемо се вратити, а они нас са неповерењем гледају, јер многи су обећали и више нису навраћали. Јоца нам остаде у Гризиме, весео и чио и обећа да ће нас следећи пут дочекати на истом месту. Драго браћо и сестре, зашто смо вам испричали ову тужну причу о селу Гризиме? Да би смо ставили акценат на све чешће изумирање косовско-поморавски села. Захваљујући Господу још увек има часних српских породица које су остале да бране огњишта свога дома и да пример Србе и Зорана неће бити усамљен, оваквих великих Срба у наредном периоду биће све више.

Подели на мрежама

Оставите ваш коментар

Ваша адреса неће бити јавно приказана. Попуните обавезна поља обележена са *