Народне кухиње

Драги пријатељи, желимо да са вама поделимо лепе вести. Радови на објекту Фарме су коначно почели !Тренутно у оквиру имања породице Ђорђевић имамо малу фарму која броји oко 100 грла коза и оваца. Идеја да се Фарма прошири постоји већ дуже време, јер би смо на тај начин повећали производњу сира и млека, остварили одређену добит и врло битно отворили још неколико радних места. Захваљујући нашим пријатељима који су нас подржавали, полако али сигурно идемо ка оставрењу нашег циља. Наш велики пријатељ Мирел Кисић из Швајцарске, који нас је више пута посећивао и помагао, врло добро се упознао са нашим радом, потребама и проблемима, самоиницијативно је покренуо акцију прикупљања средстава за изградњу објекта Фарме коза. Својом причом, искуством и фотографијама које је понео са собом заинтересовао је многе да се прикључе његовој акцији и директно дају свој допринос народу на Косово и Метохији. Крајем новебра прошле године заједно са Организацијом Српских Студената у Швајцарској успешно је отпочела њихова мисија. На фолклорним забавама су оформили своје штандове и на врло креативан начин прикупљали новац. Продавали су се колачићи које су сами правили, фотографије, брошуре, пропагирала се прича о Народним кухињама и њиховом дугогодишњем раду на Космету. Акција је завршена 22. Фебруара у Клубу Елите у Цириху, где је одржано хуманитарно вече и на задовољство свих присутних организована добра журка. Укупно је прикупљено 12.354,00 CHF и новац је пребачен на рачун Епархије Рашко-призренске. Пут ка Фарми је отворен, захваљујући љубави и труду коју су уложили ови млади. Захваљујемо се свима који су на било који начин учествовали и помогли Мирелу да врло успешно реализује своју акцију. Драги пријатељи,  позивамо вас да нас подржите, ако сте у прилици допринесете да се радови не прекидају и да заједничким снагама што пре оживимо Фарму!

Хуманитарна помоћ из Русије за народ Косова и Метохије стигла је у централни магацин Народних кухиња у Прековцу. Регионална Јавна Милосрдна Организација „Православни Свет“ организовала је акцију прикупљања помоћи за народ Косова и Метохије. Прикупљено је око 8 тони разноврсне робе. Донација је од великог значаја за све нас, јер нас додатно охрабрује чињеница да имамо подршку од наших пријатеља из Русије. Наша организација се свесрдно захваљује руској браћи на труду, љубави и напору који су уложили да се ова роба прикупи и безбедно стигне до нас и помогне нам да несметано наставимо са радом.

Председник Управног одбора Фонда „Б92“ посетио народне кухиње и том приликом испоручио пластеник, мотокултиватор, потребно ђубриво, семенску робу кромпира и расад купуса. Пројекат Пољопривреде покренут је пре две године на 10 хектара црквене земље. Рад на пољопривреди омогућава нам већу снабдевеност Народних кухиња неопходним намерницама, а укључивањем локалног становништва у овај пројекат омогућава побољшање њихове егзистенције. Током прошле године, успели смо да на неки начин озбиљно уђемо у пољопривредну производњу, добили смо већину потребних машина, ископали бунаре за наводњавање, стекли потребо искуство. Површина обрадивог земљишта се повећала на 15 хектара. Захваљујући Фонду „Б92“ креће се и са пластеничком производњом, која ће нам у многоме помоћи и олакшати наставак сезоне. Г. Матић је овом приликом по први пут посетио нашу фарму коза и оваца која се налази у Прековцу. У плану је реализација пројекта Фарма, односно повећање производње млека и сира. Добротворна организација ЕУО Епархије рашко-призренске „Мајка девет југовића“ се максимално труди да се што више осамостали у производњи и коришћењу намерница, а захваљујући људима који дају пуну подршку циљ је све ближи.

После обавештења о недостатку брашна у Народним кухињама на РТС-у и другим медијима јавили су се многи да помогну : Канцеларија за КиМ, Републичке Робне резерве Србије, Град Београд, Агропослови „Фиделинка“ Суботица као и многи други појединци, што нас је много обрадовало, а уједно показује и бригу свих њих за наш рад. Економска криза се одразило и на долазак хуманитарне помоћи, потребне за наш рад. Агропослови „Фиделинка“ Суботица је прва прискочила у помоћ и Богу хвала, 24 тоне брашна је стигло у централни магацина народних кухиња у Прековцу. Пристигла количина је довољна за наредних месец и по дана, а надамо се да ће у међувремену пристићи и друга обећана помоћ. Видна је била радост на лицима свих људи који су учествовали у истовару. „Хвала добрим људима што су послали брашно за Народне кухиње. Где би смо ми и како би смо преживели без њих?!“, каже видно узбуђен Драгутин Перић, који са својих 76 година активно учествује у истовару. „Тешко је, стари смо и сами, нисмо у могућности да кувамо и спремамо“. Неизмерно хвала нашим добротворима Агропослови „Фиделинка“ Суботица, надамо се да ће нас и у будуће помагати, а позивамо их и да нас посете.

Централни магацина Народних кухиња богатији за 15 тона нове робе захваљујући Граду Београду и Републичким робним Резервама. Град Београд је за Народне кухиње донирао 5 тони шећера и 5 тони уља , док су Републичке Робне Резерве издвојиле 5 тони уља и 20 тони брашна. На жалост, због најновије Уредбе Косовских институција тренутно је забрањен увоз брашна из Централне Србије, тако да смо приморани да сачекамо да се отклонити свака сумња везана за исправност брашна да би преузели донацију од 20 тони. Поред свих искушења на која наилазимо, додатну снагу нам даје чињеница да су многи заинтересовани да помогну и дају свој допринос да се одржи српски народ на просторима Косова и Метохије. Овом приликом се захваљујемо свим добротворима који су уз нас и који дају свој максимум да се рад Народних кухиња не доводи у питање.

Драги пријатељи,на трећем километру од Косовске Каменице, окружено благим брдима налази се село Гризиме. Добро је скривено шумом, па га је тешко приметити. Село је 1999.године бројало шестдесетак кућа, а сада је број смањен на свега дванаест. Пустош и мртвило, први утисак када уђете у Гризиме. Оронуле и напола срушене куће су свуда около. На самом уласку у село затичемо два девојчурка која из бунара ваде воду, али чим приметише да стајемо, оставише кофу и журно одоше у кућу. Убрзо, изађе мајка и на наше „Помаже Бог“ ожари јој се лице и једва дочека да отпочне разговор.Сломила је руку пре петнестак дана,а ли Богу хвала има ћерке које о покућству брину. Њих две су завршиле средњу школу, па незапослене у селу таворе дане. “Шта ћемо, немамо где – многи одоше, ми остадосмо” Живе од минималца, имају једну краву, нешто мало живине, један пластеник направљен од прућа и то је живот. Не постављамо питање како им је, сами видимо – живи се од данас до сутра. Крећемо даље. Следећи нас дочека Срба Ђокић. У трошној и оронулој кући, живи осам чланова. Његово троје деце Андријана(5), Аница( 2) и Милан (8месеци), супруга, мајка и два неожењена брата. Без воде, купатила, уз осхудни намештај, али ипак весели и пуни елана. Имају краву, држе неколико свиња, раде своју и туђу земљу и како каже Срба, много му жао деце – немају с ким да се поиграју, све куће око њих одавно празне. Затекосмо их како у кревету умилно спавају, док шпорет смедеревац греје велику и трошну собу. Живе од социјале и дечијег додатка, не жале се. Само да је мира и да их комшије не дирају. Пожали нам се Срба, да и превоз немају. Имали су до пре две – три године, сад се путује пешака. Најтеже је кад су деца болесна, лекар је удаљен 2,5 километра.Пусте куће се расуле кроз скривену долину и све некако изгледа чудно. На капијама катанци, а на прозорима заковане даске. Продужавамо даље. Пријатно смо се изненадили кад крочисмо у двориште Зорана Миљковића. Он и његова жена Мирјана изродише деветоро деце.Ћерка се удала пре две године, а у кући осморо малишана осташе на бранику свога прага. Први нас дочека Јовица(7), чува седам коза и унаоколо трчи. Колико у њему енергије има ! Сви убрзо изађоше пред нас. Бака Зорка прича, муж Града се разболео, пребацили га за Ниш, ал на њега, како каже и не мисли, мисли како ће деца да преживе и како ће лебом да их исхране.Марко (21) и Милош(20) са оцем отишли у Босце у надницу. Милан (14) превлачи дрва из шуме која им је тик изнад куће, а Дејан(8) , Александра (10) , Милена (11) истерали свиње на пашу, само мали Данијел (4) спречен грипом, остао у кући. Дуго смо разговаали у дворишту породичне куће. Јовица није мировао ни секунде, само поставља питања, не чекајући одговор. „Одакле сте? Где се то налази? А зашто сте дошли? Да ли имате лопту? “ Мусавог лица, крупних и светлих очију, само показује трезвеност малог човека, жељног да упозна свет. “ Само да су живи и здрави. Радимо и то много, мора да се ради. Имао три краве и седам коза, шест свиња и доста живине. Обрађујемо и нашу и туђу земљу која је у оквиру села, то се сме. Сад се Данијел разболео 2,5 км смо ишли до лекара. Жао ми што пешаче до школе, бринем, далек је пут. Немамо превоз. Остављамо и њих да се надају бољем“ – забринута мајка Мирјана. Спуштамо се опет у центар села. Окупило се то мало људи, чувши да имају посету. Жале се, кажу – Сви нас заборавише. Годинама нас нико осим свештеника не обилази и по неки путник намерник.Пусто, видите и сами, све је пусто, одоше људи,као да их никад у селу није било. Посао је највећи проблем. Знамо ми да не би нико отишао од обести, али нам све то тешко пада. Свако би волео да каже своју муку, али све се нешто снебивају. Стари и болесни, траже лекара, млади запошљење, а деца не траже ништа. Ми би да кренемо назад, а они нас упорно задржавају, да останемо још мало, да попричамо о обичним људским проблемима. Полако пада и ноћ. Напуштамо село Гризиме, коме сам назив потпуно одговара, јер га је одавно нагризао зуб времена и пропадања. Поздрављамо се са домаћинима уз обећање да ћемо се вратити, а они нас са неповерењем гледају, јер многи су обећали и више нису навраћали. Јоца нам остаде у Гризиме, весео и чио и обећа да ће нас следећи пут дочекати на истом месту. Драго браћо и сестре, зашто смо вам испричали ову тужну причу о селу Гризиме? Да би смо ставили акценат на све чешће изумирање косовско-поморавски села. Захваљујући Господу још увек има часних српских породица које су остале да бране огњишта свога дома и да пример Србе и Зорана неће бити усамљен, оваквих великих Срба у наредном периоду биће све више.