Прошло је пуних 19 година од прогона и страдања српског народа који је 17.Марта 2004 године прошао кроз страшна страдања уз присуство Међународне заједнице.
Ничим изазвано, Срби на Косову и Метохији су морали по други пут да напуштају своје домове, гледајући како им цркве горе и сакупљајући мртве.
Све су то мирно и немо посматрали представници КФОР-а и УНМИК-а решени да делују тек у поподневним часовима и одлучили су се на спашавање онда када више није имало шта спасити.
17.Март, јаук, крик и бол треба бити усађен у наша срца, бар код Срба који свој живот настављају на овим страдалним просторима. Да никада не заборавимо пострадале, зверски и мучки убијене као ни толику мржњу и бес према српском становништву Косова и Метохије.
Да увек будемо свесни на каквом месту живимо и да ниједна жртва за такву светињу није узалудна. Да упутимо молитву Господу, да се смилује душама страдалих и смести их у царство небеско, а нама да милостиви Господ подари снагу да издржимо искушења и останемо на нашем вековном огњишту.
ДА 17.МАРТ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМО!
