Дана 23.фебруара 2023.год. имали смо ту част да будемо гости и присуствујемо премијерном приказивању документарног филма „Ако те се сетим једном само“ у Бањалуци. Кроз пројекат „Задужбина за Косово и Метохију“, наши драги пријатељи, браћа и доброчинитељи, чланови Удружења Србско Сабрање Баштионик из Бањалуке, допринели су великом напретку и пружању помоћи народу са Косова и Метохије.
На наше велико задовољство и искрену радост, пуна дворана Банског двора сведочила је и громогласним аплаузом подржала борбу нашег народа да на свом огњишту остане и истраје. Међу члановима наше организације који су били гости овог догађаја, на велико изненађење свих присутних појава Марије Васић, учеснице у поменутом документарном филму, посебно је дирнула присутне, док ће говор наше председнице, госпође Светлане Стевић, дуго бити памћен међу свима онима који су имали прилике да га чују. Посебну захвалност дугујемо госпођи Мири Лолић – Мочевић, без чијег уредништва и свесрдне подршке овај филм не би заживео, затим на дирљивом говору председника Баштионика, господина Предрага Адамовића, као и на говору архимандрита о.Теофила који је на једном посебном, узивешном и духовном нивоу дирнуо наше душе и покренуо лавину емоција.
Част нам је што можемо овом приликом у потпуности да пренесемо беседу о.Теофила и да искористимо прилику да се неизмерно и безрезервно захвалимо свима онима који су помогли у припреми овог документарног филма, у његовом приказивању, свима онима који активно и без премишљања на разне начине учествују у пружању помоћи и подршке нашем народу на Косову и Метохији, нашим драгим пријатељима и дародавцима Србском Сабрању Баштионик и свим Задужбинарима без којих пројекат „Задужбина за Косово и Метохију“ не би био успешан у овој мери.
Да не заборавимо, да не одустанемо, да истрајемо и бранимо свету српску земљу, име, историју и идентитет. Са вером у Бога!
“Богољубљиви народе Божији, господо Хришћанска,
Вечерас сабрани у Богом чуваном граду Бањој Луци, ми се подсјећамо ко смо, шта смо, коме припадамо и куда идемо…
Подсјећамо се да смо дјеца Светога Саве, сви ми са обје стране Дрине и Саве. Сва Србадија која се са три прста крсти и слави Крсну Славу од Вардара до Цетине, од Драве до Тимока, од Старе Планине преко Ловћена, Златара, Леотара до Динаре па опет као бисери разбацани Срби по Војводини и Лијевче Пољу, Славонији и Барањи, по Пчињском округу, Лики, Банији, Книнској и Босанској Крајини. Подсјећамо се да смо сви некада давно рођени на великомученичком Косову и на крсту распетој Метохији.
У купељи крштења у граду Расу, са Немањом Завидиним у цркви Светог Петра и Павла умивени, па зато и у Трсту Рашанима називани.
Наш први корак био је у Вучитрну, прве ријечи проговорили смо у Ђаковици, први пут смо се сами умили на Шадрвану у Призрену, а причестили у Грачаници.
Прво вино које смо као народ направили било је у Великој Хочи, друго у Ораховцу, за то смо добили благослов Светог Јоаникија у Девичу.
У Дечанима смо прво чудо доживјели, кад смо на путу ка Пећи били, и на благослов архиепископа и патријараха ишли.
Као народу први бијели дан нам је у Дањанима освануо, у Дубоком Потоку и Мушутишту смо научили да читамо и пишемо. У Истоку смо вјеру Православно-источну утврдили. Свијест да смо народ Божији у Призрену смо задобили.
На Качанику смо постали војници, у Радовцу се обрадовали, у Србици славно име Србиново утврдили.
Срби као народ утврдише наду у Бога у Урошевцу, у Бањској стамену вјеру, у Витини, Сувој Реци, Белом Пољу и Сибовцу, Малој Круши и Рзнићу, љубав ка Богу и народу показали.
И све то би прије десетину вијекова и не само тамо једном, већ безброј пута у светињама и поред споменика хришћанске културе и српскога имена, којих на нашем Косову и Метохији бјеше преко хиљаду.
И нема мјеста у Европи и свијету које је имало хиљаду хришћанских споменика на једном тако малом географском простору.
И куда, са пјесником, данас да чергамо Високе Дечане, гдје да пренесемо Пећаршију?
То су темељи нашег постојања на небесима изливени. То су наши отворени гробови који Васкрсење чекају.
У Пећкој Патријаршији су рођени Крупа, Крка и Драговић, Гомирје, Лепавина и Ораховица, Липље и Осовица, Озрен, Рмањ, Ловница, Тврдош и Житомислић. Тамо су украј Бистрице Пећке у молитви саздани Цетињски манастир, Урошевица и Савина, у том духовном сједишту Светосавске српске Цркве настали су Крушедол и Гргетег, Бођани и Месић, али и Грабовац, Бездин, Химелстир, манастир Светога Саве у Илајину и Нова Грачаница у крај Чикага.
У Царској престоници Призрену је изњедрена свака српска престоница. Тамо између Светога Ђорђа и Богородице Љевишке настао је Лазарев Крушевац и Београд сина му Стефана Високог, Ђурђево Смедерево и српска Спарта -Цетиње. Ту поред славног Душановог Призрена у Светим Арханђелима своју колијевку може да нађе и Сентандреја и Сремски Карловци, Книн, али и главни град наше Републике Српске, Бања Лука.
Сви Срби су рођени у Метохији и на Косову, крштени и причешћени у Цркви Самодрежи.
И кад знамо све ово, али и све оно друго, одкуд нам право да заборавимо ко смо, шта смо, коме припадамо и куда идемо…
Зато свака српска прича почиње на Косову и Метохији, тамо гдје је настао савез Срба са Христом утемељен крвљу косовских јунака. Тамо гдје цвјета најљепше цвијеће, тамо је наша постојбина коју никада не смијемо да заборавимо.
Нема тог страдања, које није крунисало Васкрсење и нема те жртве која није награђена Богочовјеком Христом.
Да би зло тријумфовало, довољно је да добро ћути. А ми вечерас сабрани громогласно кличемо: Ако те заборавим Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја! Зато је добро када смо сабрани у име Божије, на добром и благословеном дјелу, а наше данас најважније дјело је да сачувамо у срцима својим осјећај да смо сви косовометохијци, те да немамо важнијег посла од очувања наше духовне колијевке и наших најближих који остају и опстају на вјековним српским огњиштима у Метохије и на Косову.
Није снага у сили овога свијета, већ по ријечима Светога Александра Невског у правди Божијој. И по тој правди Божијој након пет стотина година ми смо дочекали слободу као народ, угњетаван и тлачен генерацијама и генерацијама. По тој правди Божијој ми ћемо поново слободно пјевати на Паштрику и Ошљаку: „Славни граде на Бистрици што вековма хладна тече, твоје ноћи заборавит моје срце никад неће“.
Стога, саборе вечерас сабрани, сјетимо се да је наше мало некоме, итекако, велико. Да опстанак нашег народа на српском Косову и Метохији зависи не од свјетских моћника, већ од наше вјере, наде и љубави.
Вјеру ћемо показати у поздраву: До године у Призрену!
Наду молећи се Господу и Светима из рода нашег просијавшим за нашу земљу, светиње и ближње на Косову и Метохији.
А љубав, њу ћемо дјелом пројавити тако што ћемо помоћи свим расположивим средствима опстанак оних који су остали.
И само тако испунићемо своје назначење, показујући да смо Православни Срби, дјеца Светога Саве и браћа ма гдје да живимо и битишемо. Сви ће знати по доброти срца наших да смо рода Немањина и да уздигнуте главе идемо у Небеску Србију.
И зато помози Господе да се Косова и Метохије не сјетимо једном само!”
