Да се одморе измучене старачке руке

Осамдесеттрогодишња Лепосава Стојановић седамнает година је једна од неколико Срба колико их данас има у Приштини, некада већинском српском граду. За већину нас, та несрећна 1999. година била прекретница и многи од нас рачунају време пре и после те године, на ову храбру жену то није утицао.  Ни у једном тренутку није напуштала родни град и свој дом.

Иако се велики број Срба иселио, одлучно је остала, јер други дом није желела да тражи у тим позним годинама. Храм Христа Спаса који се види са њеног малог и дотрајалог прозора, уливао јој је сигурност, па је са вером у Бога наставила свој живот у Приштини.

Њена доброта толико зрачи да је комшије Aлбанци у ниједном тренутку нису узнемиравали и провоцирали, чак што више, каже, имају прави комшијски однос, редовно је обилазе и помажу ако затреба.

Баку је задесила тешка судбина,  најтежа што може да задеси једног родитеља. У врлом кратком року изгубила је двоје деце, сина и ћерку. Муж јој се давно упокојио, тако да је остала сама, окружена фотографијама најмилијих. Снагу проналази у унуцима који је с времена на време обиђу, јер живе у Централној Србији. Иако је са губитком деце отишао и део ње, храбро се држи и даје нам пример који путем требамо да корачамо.

Наша организација је уз помоћ пријатеља и приштинског свештеника, донирала  баки машину за прање веша, јер је време да се старе и измучене руке одморе. Потрудићемо се да је редовно обилазимо, јер се разговору највише радује. Ретке су овакве жене, поносни смо што је познајемо.